Пропали су и пропадају сви покушаји, а није их мало, да се породица обесмисли и представи као безначајна, превазиђена социјална заједница. Народи су настајали и опстајали захваљујући ономе што се зове породица. Услов опстанка, Срба као народа и свих других народа, јесте јака и бројна породица. Другог начина нема.

Савремени живот, технолошка достигнућа, нове могућности комуникације међу људима, унеле су у наше породице отуђење, ћутање, самоћу. Постајемо сами себи довољни, разговарамо порукама и мејловима, заборавили смо шта значи изговорена реч, колико вреди загрљај и рука у руци. Уместо бајкама, децу успављујемо садржајима са мобилних телефона.

Заборавили смо како изгледају и шта значе породични ручкови. Туђу муку пратимо у медијима, серијски, а муку најближих и не примећујемо, јер не разговарамо, јер нам живот пролази гледајући у мобилне телефоне и телевизијске екране.

Скоро све што је у нашим породицама вековима преживљавало, као добро и корисно, ми смо одбацили. Проширујемо списак разних права, а права породице нико више готово и да не спомиње.

Ако желимо да преживимо и опстанемо као народ, ми немамо избора; само је један начин-велика, бројна и здрава породица. Све друго су залудне приче.

Демографска обнова Србије није могућа без породице и зато све своје потенцијалне, економске, научне, културне…морамо ангажовати у тражењу начина да вратимо значај који је у нашем друштву некада имала породица. Без тога, ионако застрашујући темпо нашег нестајања, добиће пресудно убрзање.

Нека нам овај Међународни дан породице буде пресудна опомена да кренемо у спасавање породице. Важнијег и пречег посла немамо.