Да, Срби су народ који нестаје. Чак убрзано нестаје. Прошле године, у односу наталитета и морталитета, изгубили смо 55.000 људи. То је град величине Ужица или Шапца. Језив податак. Ако је за утеху, а није и не треба да буде, Срби по овоме нису изузетак. Код нас је стопа родности 1,5 ( проста репродукција је, разуме се, на 2,1) али ни један народ у Европи нема стопу родности ни 1,9. Сви падају, нестају. Код великих, многобројних народа-Немаца, Пољака, Италијана, Француза-демографски проблем је мање видљив и лакше се подноси али код нас је горе наведена бројка депримирајућа, делује убитачно.

Шта држава може да уради како би зауставила овај тренд? Пре свега да се разумемо; новац који би држава делила с циљем стимулисања рађања, не може да буде пресудан. Има своју важност, али је далеко од пресудног елемнта. Ево примера Данске, једне од најбогатијих земаља Европе; Данска доживљава демографски слом, улаже огроман новац да би охрабрила, подстакла рађање, али не вреди. Стопа родности тамо је као у Србији. Слично је у Шведској, Норвешкој, опет изузетно богатим земљама. И те нације нестају, топе се.

Проблем савремене европске и српске демографије је у сфери свести. Деца одавно нису наша највећа вредност, највеће богатство. Цивилизацијски ход и савремени начин живота срушили су ту вертикалу. Превладао је хедонизам. Нама су брендови, путовања, банковни рачуни, стамбени и пословни квадрати, чамци, аутомобили, јахте…важнији од деце. Будимо реални и признајмо то. Највише деце у Србији рађа се у породицама скромних примања, оскудних материјалних могућности а најмање у оним породицама које сматрамо богатим или изузетно богатим.

И шта држава ту може да уради? Не постоји, нема проверено добитне формуле, чија би примена гарантовала позитиван резултат. Проблем је изузетно сложен и комплексан. Моје министарство и ја, у сарадњи с председником Вучићем, радимо на неким мерама које би, верујемо, могле да смање демографски пад и створе претпоставке за излазак на пут опоравка, али још увек не могу да говорим о детаљима.