Ministar za brigu o porodici i demografiju u Vladi Republike Srbije, Radomir Ratko Dmitrović, otvorio je danas u Palati Srbija „Dečiju nedelju“.

 

Ova manifestacija organiuzje se od 1934. godine, a 1987.  dobila je status u tadašnjem Zakonu o brizi o deci, da bi 2018. ušla  u Zakon o finansijskoj podršci porodici s decom, kao najznačajnija manifestacija tog tipa u Srbiji. Ove godine se od 4. do 10. oktobra organizuje se pod pokroviteljstvom Ministarstva za brigu o prodici i demografiju.

 

Ministar je rekao da će ova manifestacija biti obeležena u duhu  promocije svih dečijih prava kao i podsećanja na to šta kao društvo činimo i šta nam je još činiti da ostvarimo viziju sveta u kojem je dete centar tog sveta, sa svim onim što mu pripada i što ga čini simbolom neprolaznih vrednosti naših života. On je govorio o tome šta je uradilo ministarstvo po pitanju zakonodavstva, ali i o tome šta je potrebno uraditi i mimo zakona da nam deca ponovo postanu najveća vrednost u životu.

 

Obraćanje ministra Dmitrovića, prenosimo u celini.

 

Ministarstvo je pokrovitelj ovogodišnje manifestacije koja se sprovodi u Oragnizaciji Prijatelji dece Srbije, pod sloganom „Dete je dete, da ga volite i razumete“, posuđenom iz stiha pesme „Dete“, našeg velikog pesnika Ljubivoja Rršumovića.

Pokrovitelj ovogodišnje manifestacije je Ministarstvo za brigu o prodoci i demografiju. Ovo Ministarstvo osnovano je zato što nas je sve manje, tačnije zato što je sve manje dece.

 

Predložili smo izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom i one su usvojene. Posebna radna grupa radi na izradi Nacrta Zakona o izmenama i dopunama  Porodičnog zakona. Inicirali smo osnivanje Saveta za prava deteta, u novom sazivu, i pokrenuli inicijativu za formiranje radne grupe za praćenje primene Strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja.

 

Sve ovo je lepo i nužno, ali sve ovo izgubiće značaj i smisao ako ne  učinimo nešto što nijedan zakon, što nijedna institucija ne može da učini, ako ne vratimo detetu ono mesto u našim životima, koje je imalo u mnogo težim vremenima nego što je današnje vreme.

 

Odavno deca nisu naše najveće bogatstvo. Nisu smisao našeg postojanja. Njihovo mesto zauzele su materijalne vrednosti. Stavili smo sopstvena zadovoljstva, kao najvišu životnu vrednost. Porodica kao osnov svakog društva, topi se i nestaje, a tamo gde nema porodice, nema ni dece. Tačnije, gde nema dece, nema ni porodice. Na kraju nema ni naroda.

 

Otuđeni smo, ne razgovaramo jedni s drugima, umesto reči šaljemo SMS poruke. Odavno decu ne uspavljujemo bajkama već filmovima. Ne pitamo ih ništa, umesto naših ruku, u njihovim rukama su mobilni telefoni sa crtanim filmovima, igricama, u kojima nema princeza, bajkovitih predela, čarobnih šuma, već monstruma i likova koji oblikuju svest te dece, onako kako to nikome ne treba. Njima najmanje.

 

Dopustili smo da nas zgazi korak vremena u kojem dominira novac, u kojem je sve podređeno materijalnoj vrednosti, gde nema mesta za „Ježevu kućicu“ i maštu njih, koji su tek zakoračili na ovu veličanstvenu, ali i paklenu planetu.

 

Dopustili smo sebi nedopustivo; da deca nisu više smisao našeg postojanja. Ko smo i šta smo, bez njihovog smeha, igre, plača, prvih izgovorenih reči, prvih koraka?

 

Ko nam je dao pravo da decu vidimo sve češće kao problem, a ne kao rešenje? Kako smo došli do toga da nam je važniji broj stambenih i poslovnih kvadrata od broja dece?

 

Depresija je najčešća bolest, a jeste bolest savremenog sveta. Psiholozi kažu da se najbrže i najbolje leči kroz razgovor s decom. Sopstvenom decom.

 

Umesto da uživamo u podizanju dece, mi uživamo u podizanju zidova.

 

Znam, mnogi će reći, živi se teško i zato nema dece. Nije istina. U Srbiji se više dece rađalo u vreme Balkanskih ratova, u vreme Prvog i Drugog svetskog rata, nego što ih se rađa danas. I nismo izuzetak po tome. Najbogatije zemlje Evrope, one čiji stanovnici žive danas za nas teško shvatljivim standardom, imaju istu muku kao i mi ovde u Srbiji – sve manje dece. Njihove porodice mogle bi, bez odricanja od materijalnog, da imaju troje, četvoro i više dece, ali nemaju.

 

I mi, puni zamerki za prilike u kojima živimo, kad odemo iz Srbije u te bogate zemlje, zasnujemo tamo porodice, živimo bolje, bogatije, ne rađamo, troje, četvoro i više dece. Zašto je tako?

 

Moramo da menjamo svest. Pokušajmo, za početak, da razmiljamo drugačije. Prizovimo u sećanje živote naših predaka, onih koji su nas stvorili, koji su nas sanjali kao buduću decu. Nisu tada imali mobilne telefone, slušalice, plejere. A, rađala su se u tum vremenima deca koja su postala veliki naučnici, profesori, lekari, umetnici…oni koji su naše živote učinili lepšima. Oni koji su ime svog naroda i svoje zemlje proneli širom sveta.

 

Zar nam to ne govori da bi valjalo malo usporiti i razmisliti, ima li smisla odbaciti sve staro, proglasiti prevaziđenim ono vreme, običaje i način života koji nas je održao. Vrednosni sistem u kojem je dete bilo najveće bogatstvo.

 

Negde smo pogrešili. Vratimo se porodici, vratimo se deci, njihovim pravima, ali imajući na umu njihovo najvažnije pravo – da imaju s kim da rastu, igraju se, smeju… Pravo da ih bude što više.

 

Vratiću se na kraju spomenutom pesniku, a on kaže:

 

“Nije bogat ko ima volova, već kćeri i sinova.

Nije silan ko ima pušaka, već kolevki.“

 

U Palati Srbija priređen je prigodan dečiji program. Pored ministra Dmitrovića, o zaštiti prava dece, govorili su predsednik Skupštine Republike Srbije i predsednik Odbora za prava deteta Ivica Dačić, zamenica direktorke UNICEF-a u Srbiji Josi Ečeveri Burkhart, državna sekretarka u Ministarstvu prosvete AnaMarija Viček,  kao i direktorka Oganizacije Prijatelji dece Srbije Iva Eraković.

 

Učenici Gimnazije „Bora Stanković“ iz Niša, koja je inicirala onlajn projekat „Zajedno u karantinu“, namenjen njenim vršnjacima, uručeno je priznanje  „Maslačak“ koje dodeljuju Prijatelji dece Srbije.